IZRAŽAVANJE OSJEĆAJA KOD DJECE

Većina roditelja kaže da bi voleli da im se njihova deca poveravaju i razgovaraju sa njima kad su u krizi, kad su uznemirena ili kad imaju problem. Ali često su upravo roditelji ti koji blokiraju komunikaciju koju žele, na način da, na dečju ekspresiju emocija reaguju tako što im daju poruku da nije u redu osećati se tako, ili da ne bi trebali biti uznemireni. Kakva će biti reakcija često zavisi od toga kako se roditelji osećaju u momentu kad im se dete obrati.

Deca ne dobiju podršku koju trebaju kad su roditelji rastreseni, umorni, zaposleni ili pod stresom pa se susreću sa nestrpljivošću, razočarenjem, nervozom, ili ljutnjom umesto da dobiju utehu. A ponekad, i odgovori s najboljom namerom mogu biti u žurbi, sa ciljem da se nađe brzo rešenje a bez da se posluša kako se dete oseća.

Na taj način svojim postupcima roditelji deluju na izražavanje odnosno potiskivanje osećaja kod dece. Neizraženi i potisnuti osećaji ostaju u detetovom telu gde se nagomilavaju i mogu dovesti do smetnji i emocionalnih poremećaja kod dece. Ako roditelji poriču ili kažnjavaju detetovu ljutnju, bes, tugu (“Ne budi prestrašeni zec. Samo devojčice plaču”. “Diži se, nisi toliko strašno pao!”), strah (“Tući ću te dok ne prestaneš da plačeš!”), dete postane toliko oprezno u izražavanju svojih osećaja da nikakve osećaje ne izražava spontano nego najpre proveri na licima svojih roditelja je li taj osećaj ispravan.

Zabrana u iznošenju ovih emocija dovodi do toga da deca ostaju u svom strahu, tuzi, besu, povređenosti i nemaju načina da se oslobode viška energije stvorene tim emocijama (“Ne plačem kad me mama tuče jer onda se ona još više naljuti. Ionako me to previše ne boli. Ne dopuštam nikome da vidi moje suze.”). Budući da retko vide svoje roditelje kako se smeju, vesele i uživaju u životu, ta deca i sama razvijaju stav da život treba podneti, izdržati, a ne uživati u njemu. Takva deca mogu razvijati nisko samopoštovanje ili čak mržnju prema samom sebi, što može voditi u psihosomatske bolesti, depresivnost, zavisnost od narkotika i autodestruktivna ponašanja. Kad odrastu izbegavaju prepoznavanje i priznavanje vlastitih osećaja (“U redu je, nisam tužan.”), ili krive druge što su ih izazvali (“Moj muž je kriv za to!, “I tako niko ne mari za mene.”).